Zašto se jedan Nemac preselio u Srbiju koju puno Srba napušta kako bi radili u Nemačkoj? „Somborske novine“ su u Božićnom izdanju objavile intervju sa mnom. Radilo se i o Sombor Blogu, kao i o podršci za dobrovoljna vatrogasna društva. Ovde možete pročitati intervju:
Somborske Novine: Kako Vam se učinio Sombor na prvi pogled, kako je izgledao prvi susret sa Somborom?
Ralph Menz: Prva poseta je bila već pre nekoliko godina, kad sam upoznao suprugu i posetio njeno rodno mesto. Prvu fotografiju sam tada napravio u centru grada kod sunčanog sata sa porukom „Jedan od ovih ti je poslednji“. Bio sam iznenađen, nisam očekivao toliko humora u srpskoj provinciji.
SN: Zašto ste odlučili da se preselite u Sombor i živite ovde? Obično ljudi odlaze odavde, retki su ovakvi primeri.
Menz: U binacionalnom braku, čovek je uvek između dve zemlje. Meni se Srbija oduvek sviđala, te je zato i bila opcija za nas. Nakon 20 godina novinarstva hteo sam da radim nešto novo i da istovremeno postanem samostalniji i da imam više slobode u poslu. U Somboru imamo sve što nam je potrebno, uključujući porodicu i prijatelje. Pokrivenost internetom je čak i bolja nego u nekoj nemačkoj provinciji. Ovde mi se sviđa i blizina Dunava. Više slobode i više samostalnosti u poslu automatski znače i više rizika, posebno nekome ko je odrastao u nemačkoj socijalnoj državi. Stoga u potpunosti razumem ljude koji zbog ekonomske situacije napuštaju Srbiju kako bi imali bolja primanja i više sigurnosti.
SN: Kako Vam danas izgleda život u Somboru?
Menz: Sombor je za veoma kratko vreme postao moja druga domovina. Novinarstvom se i dalje bavim kao hobijem na mojoj web-stranici www.sombor-blog.com, a trenutno radimo i na otvaranju jedne trgovinske radnje. Pošto sam i pre selidbe često boravio u Somboru, sklopio samo puno poznanstava koje sada i dalje negujem. U Nemačkoj sam dugo bio aktivan u dobrovoljnom vatrogasnom društvu, pa sam i ovde kontaktirao vatrogasce i nastavio da se družim s njima.
SN: Šta Vam se dopada u gradu? Šta Vam se ne dopada?
Menz: Volim da vozim bicikli, a u Somboru je to jako prijatno, jer veliki kamioni ne prolaze kroz centar. Osim toga, sviđaju mi se i maloprodajni objekti svuda po gradu. U mnogim manjim gradovima u Nemačkoj, oni više ne postoje, jer su supermarketi i druge mega-prodavnice uništile tu infrastrukturu. Nadam se da se to Somboru neće desiti. Problem su ulični psi – među njima i borbeni psi. Situacija se kratkotrajno popravila sa azilom za životinje, ali psi opet sa periferije dolaze u grad. U našem delu grada ima čopora pasa koji se šetaju po dečijem igralištu, to nikako ne sme da se dešava. I iako se smrad iz kafilerije trenutno manje oseti, i dalje ne mogu da razumem zašto građani protiv toga ne protestvuju više.
SN: Kako vidite Somborce?
Menz: Jako ljubazni i otvoreni. Još nijednom nisam naišao na odbijanje na osnovu toga što sam Nemac. A i ako jesam, verovatno to nisam razumeo, jer još moram da učim srpski. Na licima Somboraca vidim često brigu zbog teške ekonomske situacije. Godine ekonomske krize ostavljaju traga i u društvu. Bivši direktor galerije Milan Konjović, Peter Mraković, rekao mi je jednom da želi da se ljudi na ulicama malo više osmehuju. To je odlično rečeno. Ali postoje i neke nove inicijative mladih ljudi kao što je udruženje biciklista „Ciklo COOLtura” ili novi coworking prostor „Fabrika” i mnoge druge grupe. Nešto se pokreće u gradu. Aktivnosti na selima kao što su Bački Monoštor ili Bezdan su poprilično zadivljujuće. Još samo da dođu i dugo najavljivani investitori industrijske zone.
SN: Zašto ste pokrenuli Sombor Blog?
Menz: Na blogu pišem na nemačkom jeziku o stvarima koje se meni čine interesantnim u Somboru i Srbiji. Kada nemački mediji izveštavaju o Srbiji, teme su uglavnom Kosovo, ekonomska kriza ili izbeglice. Izveštavanje o Srbiji za vreme rata u Jugoslaviji bilo je takođe vrlo jednostrano. Moj cilj je da prikažem deo srpske normalnosti – bez ružičastih naočara. Iznenađujuće je da blog ima i jako puno čitalaca iz Sombora i čitave Srbije.
SN: Zašto ste odlučili da se bavite i humanitarnim radom u Srbiji, imali ste nekoliko akcija u kojima ste pomogli na primer dobrovoljnim vatrogasnim društvima?
Menz: Kontakt sa Dobrovoljnim vatrogasnim društvom Stanišić desio se slučajno preko prijatelja. Tamo sam upoznao jako angažovanu grupu oko komadanta Ota Olaha. Iznenadilo me je što nisu imali zaštitnu odeću za intervencije. Odmah mi je bilo jasno da tu može i mora nešto da se uradi. Zamolili smo stoga razne nemačke firme za donacije i za godinu dana opremili ovo društvo zaštitnom opremom. U novembru smo čak posredovali i za austrijske donacije za Stanišić i Svetozar Miletić. Ovakvu podršku smatram “prvom pomoći“. Zapravo je zadatak jedne države da kroz dobro opremljene vatrogasce brine o zaštiti i sigurnosti svojih građana. Dobrovoljna vatrogasna društva mogu to da iziskuju sa punim pravom. Ako na nebu možemo da imamo MiG-29, na zemlji možemo da imamo i dobra vatrogasna vozila.
SN: Šta je Vaša motivacija da se angažujete sa vatrogascima?
Menz: Kad sam bio mlađi, upoznao sam vatrogastvo preko oca. Svidelo mi se ophođenje sa tehnikom, kao i izazov da se u stresnim situacijama reaguje pribrano i koncentrisano. U Nemačkoj sam u proteklih 25 godina imao preko 800 intervencija. Danas verujem u humanizam i pokušavam da pomognem gde mogu. Bivši američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao: „Ne pitaj šta zemlja može da učini za tebe – pitaj šta ti možeš da učiniš za nju.“ Manje patetično bi to zvučalo tako da svako u svom susedstvu ili u svom mestu pogleda šta može da učini za svoje sugrađane. Dobrovoljna vatrogasna društva su odlična prilika za to i zbog toga sam i postao član u DVD Sombor.
SN: Promovišete Sombor i njegovu okolinu preko bloga i Facebook-a, pozivate turiste da posete grad, šta mislite, zašto nema više turista u gradu?
Menz: Realno gledajući, niko neće doći da provede godišnji odmor dve sedmice u Somboru ili samo da vidi veliku, staru sliku. Sombor ima dva velika potencijala za budućnost: položaj na biciklističkoj dunavskoj ruti je pravi poklon koji grad nažalost još nije otvorio. Marketing na tu temu se još nije razvio. Pogledajte samo šta se po tom pitanju turistički dešava u Austriji i Mađarskoj. Sa projektom „Long tour bike camp“ u Somboru se nazire tek početak toga, ali tema još nije ozbiljno zastupljena u gradu. I neophodne su konkretne ponude za provođenje slobodnog vremena kako bi biciklisti ostali jedan ili dva dana duže u Somboru, a ne odmah krenuli dalje za Novi Sad.
SN: A drugi potencijal?
Menz: Nautički turizam. Pri tome ne mislim na brodove za krstarenje koje pristaju u Apatinu, nego na ljude koji voze sportske čamce na Dunavu ili njima putuju. Taj broj će porasti. Bački kanal i kanalska mreža DTD je drugi neotvoreni poklon i to za čitavu Vojvodinu. Ovaj sistem može da postane raj za vozače kanua i turiste koji dolaze čamcima. Važno je da se prevodnica kod Bezdana konačno popravi. I – slobodno recite da sam lud – Somboru je potrebna luka na kanalu za sportske čamce i vodeni sport. A naravno, uz to turizam podrazumeva i ciljanu komunikaciju.
SN: Šta podrazumevate pod tim?
Menz: Turistički marketing grada je pre svega namenjen domaćoj publici tj. ljudima iz Srbije. Sombor bi mogao da poboljša ekonimski položaj tako što bi reklamirao povoljne cene smeštaja i usluga u Mađarskoj, Austriji ili Nemačkoj. Tada ne bi samo dolazilo više turista, nego bi bilo i više novca u gradu. Blizina granici ima svoje prednosti. Želim da spomenem i pozitivan razvoj: nova Božićna pijaca odnosno „Somborske zimske čarolije” je u odnosu na prošle godine veliki korak napred. Sada samo svi treba da je posetimo – vidimo se!
Karta: Sombor na tromeđi u blizini Dunava
Schreibe einen Kommentar